Среда, Август 04, 2010
Признајем
Знала сам ја од самог почетка све
Била наивна, заљубљена, глупа
као срце које осећа болове
а наставља због некога да лупа
То срце пати, не жели да памти,
а успомена је остало тако мало...
Крије се од тебе, не може да се врати,
јер му је, можда, превише стало.
***
Полако почињем да схватам даљине,
навикавам се лако на недостатак снова.
Кажу да после кише увек сунце сине
ал' знам да већ сутра креће и олуја нова...
Хтела сам много, тражила срећу,
можда је и нашла у понеком трену
и веровала да заслужујем неку љубав већу
вукући за собом уморну, тешку сену...
И покушала сам, заиста јесам,
да те удаљим од себе,
али напросто...некад је лакше волети бол
него мрзети ТЕБЕ.
Е, видите, некад се човек гадно превари. Ја овде стајем са једном причом која би можда могла да ме усрећи. Сад тек видим да ионако не би вредело. Једној особи је била посвећена свака реч, свако осећање, а сад...сад више нисам сигурна да ли умем да осећам.
Često se čovek prevari. Ali, u tome i jeste čar. Jurneš napred, pa tek onda shvatiš da je led tanak za trčanje :-D Što reče ona lisica što upade u Savu kod Šapca - Ionako imam neka posla u Beogradu. Idemo dalje
Kad ne bi griješili na čemu bi učili. Kao što se kaže u jednom domaćem filmu. "Idemo dalje"
pozdrav
Lillian, ma idemo, nema nam druge :)
Mandrak, neke se greške ne ponavljaju. Samo napred se može :)
pozdrav
znaš, srce pamti i onda kada razum uspije zaboraviti..
pozdrav i osmijeh ti ostavljam :)))
Umeš ti da osećaš..ali ne treba baš svakog voleti...i ne treba zbog svakog patiti...
Miro, ništa više ne znam sigurno... :)
Tajanad, šaljem i ja tebi osmeh :)) Srcu treba zabraniti da oseća i pamti u nekim situacijama. Šteta što se ne može tek tako...
Sanjarenja, sada sam to i sama shvatila...
eh, kada bi moglo tako..prva bih mu rekla da zaboravi :)
