Олујна ноћ

У пола ноћи блиста Тама,

Облак се облаку свети.

Небо пресеца громова кама

И старом храсту прети.

Небески свод звездама просут

Муњама уступа место,

А Месец полако крчи свој пут,

Кроз облаке стиже на престо.

Бесни ужасни небески рат,

Ал' неко га и не слути.

На прозору киша, откуцава сат,

лагано теку минути...

Стрпљиво Он чекао је Њу,

Рекла је да ће доћи.

Сад нежно љуби је у сну,

тако ће читаве ноћи....

           ***

Лије и даље та киша пуна студи

Све јаче је невреме, гром.

Она ипак долази нежно да га буди

и опија својом љубављу свом...

 

Umesto ljubavi, poklanjam ti pesmu.

Na prvi pogled ničega nema

Ne nedostajemo jedno drugom

I ko zna šta nam sutra sprema...

Malo lepših snova odsanjanih s tugom,

Il' možda sreću nasmejanu,

Dole, pokraj reke.

U očima sunce, pahulje na dlanu

Nečije usne meke...

 

Tajno najveća, okreni se i idi!

Ne postoji reč ovo naše da opiše.

Moje srce dalje od tebe ne vidi,

ali razum mora sve lepo da briše.

 

Ponesi ipak nešto od uspomena...

Nevidljivih suza par, malenu trepavicu,

Osmeha mog deo za bolja vremena

Da zasija nekad i na tvom umornom licu.

Da te prati, da ti bude sena.

 

Kad jednom istekne mi vreme

Ugasi Mesec, zablistaću tada.

Na stazi bez ijedne sene

Bićemo blizu, kao nekada...

 

Uzmi me za ruku,

Priznaću svima da sam bila tvoja,

I shvatiću u tom zadnjem trenu

Ti si mene voleo, Nesrećo moja!

 

Moskva :)

Ova nedelja je bila baš posebna za mene. Neću da davim svim dešavanjima, ali moram jedno divno veče da izdvojim. Ne, nisam bila u glavnom gradu Rusije (iako mi je to velika želja), ali neću preterati kad kažem da je bilo čak i bolje od toga.
Prošlog četvrtka ja i Behappy smo upoznale dve divne osobe u beogradskom hotelu Moskva.
Priznaću vam da smo obe imale ogromnu tremu dok smo koračele prema dogovorenom mestu. Znale smo da nas tamo čeka jedna dama koja nas je na prvi pogled oduševila. Topla, vedra, prijatna, dočekala nas je širokim osmehom i zagrljajem i učinila da se osećamo ponosne što imamo takvu blog-mamu.
Mnogi će odmah shvatiti o kome je reč.


 
Kasnije nas je obradovao još jedan dragi bloger. Reč je o čoveku koji najlepše ume da niže reči i stvara predivne stihove, a sada smo otkrile da isto tako ume i osmeh svakome da nacrta.
 
Bilo je pravo zadovoljstvo prisustvovati prvom malom blog-sastanku i želela bih da pozdravim sve one koji nisu mogli da dođu i zahvalim Sanjarenja i Krila Anđela na lepo provedenoj večeri.
Nadam se da će biti još ovakvih prilika.
Pozdrav svima!

Trag.

Naravno da ne osećam ništa prema njemu. A i zašto bih?

Nisam preterano sentimentalna, a on nije bolji od ostalih. Nije....

Ne volim ga. Zaista ne. NE!

Nisam ja danas prebledela, oborila pogled, krišom gledala crte lica koje toliko malo poznajem, a ipak...I te ruke, iste kao njegove.

Ne, nisam plakala kad sam ostala sama.

Do đavola!

Odjednom sam shvatila da ne mogu da se kontrolišem. Prevarila sam se kad sam sebe ubedila da sam jaka.

Lako je da ignorišem sve, jednostavno da ga ne volim...ali...danas sam još jednom slomila sebi srce.

Što da ne?

Sutra će ionako sve opet biti jednostavno, lako...

A umreću za njim.

Nemoj da zaboraviš. Neću ni ja.

Tiho ćeš da odeš.

Slika urezana u srcu, tragovi dodira na koži i lepa, lagana pesma...koja podseća.

Kad slučajno puste našu pesmu...

Ja se sledim. Ne znam zašto, ali srce zakuca kao ludo. I ne znam zašto te pamtim drugačije od ostalih. Ti nisi uspomena, već deo mene. Osećam tvoje prisustvo i dalje, ali ne, neću to da priznam.

Posle toliko vremena mogla sam da ti zakucam na vrata, da te zagrlim jako. Mogla sam, ali nisam.

Prošla sam tek tako, okrenula glavu, sakrila suzu i pomislila...osetila...Mi imamo naš trenutak večnosti. Premalo za sreću, za ljubav previše. A sasvim dovoljno.

Žao mi je. Lakše je bilo ovako. Ti ne znaš kako je kad se odlazi.

Oprosti još jednom. Takva sam, ne umem bolje.

Ako možeš, voli me. Pomisli na nas s vremena na vreme. Skloni tugu ispod obrva i osmehni se ako me ikada sretneš. Samo toliko.

 

Boriš li se za svoje snove? -Ja se samo borim i ne sanjam.

Žalim se ja danas Behappy kako mi ponestaje inspiracije, kako ne znam o čemu da pišem...O ljubavi, je l', danas nema šanse. Nisam raspoložena za bajke.
Kaže ona meni: "Piši o snovima."
I tu ja onda krenem (gle čuda!) da razmišljam...
Ne volim snove. Znam, baš sam užasna. Sve me "lepe" stvari nerviraju. Možda i plaše. Ali, ljudi moji, ne mogu više da živim u snovima, ni da sanjam neke lepše dane. Hvala lepo, više volim gadnu realnost.
Možda sam sanjala nemoguće stvari, htela previše. Možda sam i ja mislila da je dovoljno verovati i boriti se za svoj san. Ali eto, meni ništa od toga nije bilo dovoljno. Kad te jednom gadno razočaraju najbliži, kad moraš da zaboraviš najlepše snove, e, onda usput gubiš i želju i sposobnost da sanjaš onako iskreno, prostodušno, nevino.
Prošlo je detinjstvo, više mi nisu dovoljne lutke (a u mom slučaju je bilo i pištolja - zamislite kombinaciju :))) ).
Snovi ništa ne koštaju i možda nam pomažu da preguramo crne dane, ali...ja više ne mogu da verujem.
Prošla su vremena kada sam mislila da smo svi jednaki, da ljubav svako zaslužuje, da postoji pravda, da ljudima treba verovati...
Ne pobeđuju uvek najbolji, to je istina. Novcem se može kupiti sreća (dobro, ne baš sreća, ali priznaćete da je s novcem lepše biti nesrećan jer ni siromaštvo ne garantuje sreću). Živimo u takvom svetu, bezdušnom, i zato ne volim one priče da je ljubav najvažnija i da se isplati biti dobar. Od ljubavi se ne živi, ali ipak čovek koji nikad nije voleo nikad neće znati zbog čega je život uprkos svemu - LEP.
I šta sad? Ništa. Mnogi će reći da pričam gluposti, al' baš me briga.
Sa svojih 16 godina imam to pravo da budem u zabludi, grešim.
Razočarali su me mnogi, ali i dalje mislim da je život lep.
Volela sam, sanjala sam i bila sam srećna. Voleću ja opet, biću i u budućnosti srećna i nasmejana.
Eto, jedino su mi snove ukrali.

'Оћу романсу и тачка.

Јесам ли вам некад рекла да не волим романтику? Можда нисам...Е, па не волим и ретко падам на глупости типа "твоје очи сијају као светиљка око које лете комарци". Ма кога ја то лажем???
Али...али...ево прогутаћу сва своја "уверења".
Хоћу да се заљубим. Не онако компликовано како само ја умем. Нећу ништа велико, само....
Некога да држим за руку...да се питам шта ли ради ОН кад нисмо заједно....
Да ми купује ужасно цвеће и зове ме у пола ноћи само да би ми чуо глас...
Да му пишем глупе песме и не скидам осмех са лица кад сам с њим.
Да поцрвеним кад приметим да ме нежно гледа.
Да ћутимо јер нам је чуло додира сасвим довољно..
Да се смејемо сатима кад заборавимо да сиђемо из аутобуса јер смо су нам се сасвим случајно усне среле...
Да не тражим превише? Заборавите све то.
Ја само хоћу да у нечијим очима видим обичну срећу, исту ону коју носим у себи. И да у нечијем загрљају препознам топлину. Да осетим откуцаје једног обичног срца, тамо негде, са леве стране...Да сасвим обично волим, за промену.

Slobodno preskočite ovaj post jer je o MENI :)))

Hm, malo mi je čudno što ovo radim, ali jednostavno u'vatilo me je neko raspoloženje pa moram da blebećem o sebi. Zato vas sve upozoravam da odustanete od čitanja na vreme. Neću nikome da dosađujem nekim glupostima koje možda samo mene interesuju. Ovo je prvi (a nadam se i poslednji) post koji govori samo o MENI. O mojim manama, vrlinama, strahovima, snovima...Potrebno mi je da malo razmišljam i o tome, a najlakše je ovako - pred monitorom :)))
Ko sam ja? Obična devojka koja možda i nije imala baš najobičniji život. Mnogi bi rekli da sam čudna kad bi se zaista potrudili da me upoznaju. Često nemam pojma gde se nalazim, a ovde nije reč o nikakvom pesničkom izražavanju. Ja se stvarno gubim čak i u najmanjim gradićima, imam užasnu orijentaciju :)) Zato se ljudi često pitaju da li sam normalna. Možda nisam, ali to ne mogu da promenim. Volim da lutam, puštam osećanja da me vode, a mozak često o tome nema pojma...
Imam crne oči. Možda je glupo, ali mislim da se svi moji odgovori kriju u njima. Ponekad se zapitam odakle toliko tame, a onda umeju da zasijaju ludo, zaljubljeno.
E, takva sam ja. U mom svetu nema duginih boja, sunce mi samo krade snagu i volju. Ne, nisam vampir :)) Ali sam u mraku najjača. Volim da se borim. Najjača sam kad je najteže, a lome me one jednostavne sitnice. To me užasno nervira ponekad.
Stalno pokušavam da pomeram granice, "menjam svet", a ponekad i sebe...
Ne bojim se tuge i samoće. Mislim da čovek koji ne poznaje bol nikad neće moći da oseti pravu sreću.
Mlada sam za neke velike teorije, ali najviše verujem svojim instinktima, osećanjima. Teško me neko može ubediti u suprotno.
Tvrdoglava sam uvek. Ponekad naivna.
Znam da se u umerenosti krije tajna sreće, ali ja ne umem da budem umerena. Oblaci ili blato - za mene nema između.
Sve se u meni sudara. Vatra gori u ledu, senke su srebrne, a osmeh boli...
Ipak ćete me često videti nasmejanu :)
Nikad ne brišem suze, pustim ih da teku...I ne osvrćem se. Čemu to?
Volim Dunav, duge šetnje, nečiji osmeh, čokoladu, aprile, miris mora, oblake, letnje kiše...i led...Na Antartiku bih bila u svom elementu, definitivno :))
Cenim hrabrost više od svih osobina. Ovo više nisu vremena velikih borbi, umiranja zbog časti i ljubavi, ali...kakav je to čovek koji beži i odustaje posle najmanje prepreke? Kakav je to čovek koji nije spreman da život da za ono što voli?
Ne verujem u ljubav. Knjige, filmovi, pesme...šta ja imam od svega toga? A ipak znam da ljubav postoji...možda sam je negde i srela, ko zna...
Plačem kad čujem jednu pesmu. Neću reći koju.
Znam koliko vredim i ne očekujem ništa manje, ali ne prihvatam ni više od onoga što zaslužujem.
Vremenom sam naučila da gubim, porazi mi nisu strani.
A ponos mi ne dirajte!
Domovina? E, to je Srbija i ne mogu da razumem one kojima srce ne zakuca jače kad pomisle na svoj narod. Patriote danas nisu na ceni, al' baš me briga za to. Ja ostajem ono što jesam.
Svesna sam svojih mana i mrzim kad neko od mene traži da glumim lažnu dobrotu. Svi smo mi licemerni s vremena na vreme, ali ja bar to umem da priznam.
Ne zaboravljam i ne umem da se kajem.
Ne priznajem svoje strahove...a mislim da se najviše plašim baš toga - straha.
Pa...to bi bilo to. Volela bih da ljudi imaju priručnike u kojima da piše sve o njima. Glupa ideja, ali užasava me pomisao da će me neko voleti, a neće imati pojma ko sam u stvari JA.

Bosonoga pesma - Mika Antic

Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:
ja umem od suza da pravim
klikere lepe,prozračne.

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Iziđi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh,dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.

Gde ste, ljudi???

Kako objasniti nešto što ni sama ne razumem?
Nije to ona praznina, razočaranje, čak ni bol...sve je u redu, možda...ali ne štima.
Gde nestaju snovi kada se ispune? Gde idu ljudi kada dobiju sve što žele? U raj sigurno ne.
A šta je tek sa onima koji na pola puta shvate da su promašili ljude, gradove, možda i osećanja?
Porazi se ne broje. Pobeda nema. Šta dalje? Kuda?
I gde nestadoše ljudi? Oni pravi, kojima je važnije da budu pravedni, a ne da pred "prijateljima" glume finoću.
Ne mogu više. Ne mogu, a ipak...krećem. I borim se. Za šta? Za koga?
Zna se. Za Gospodina. A to što sve redom boli dupe za tudja osećanja...ma to je već druga, beskrajna priča koja je čak i meni dosadila.
Muka mi je. Hoću da pobegnem i ne trebaju mi odgovori na sva ova pitanja jer znam da mi ni malo neće pomoći.
Hoću samo da znam, gde sam ja to kog đavola zalutala???
'Ocu još samo jednom da prođem kroz zid, a posle šta bilo...Dajte mi bar priliku da pogrešim.
To bar umem.

A Mesec - gle čuda! - pojma nema...

Anđele, umorih se od bežanja.

"Neke se noći naprosto dogode, neke te oči do smrti pogode...

Neka se vrata preteško otvore, neke se reči još teže izgovore...

                      ...ne, nisam ti rekao sve."


Šta su to reči? A osećanja?

Pitam se...

Ruka drhti. Prebledeli prsti lete po papiru stežući olovku na kojoj podrugljivo piše "volim te".

Prećutali smo toliko toga. Zašto?

Ne žali, anđele...Bolje nije moglo. I da jeste, sreća nam ne bi bila bliža...

Gde su ti krila? Slomili ljudi, a ti bez borbe ih odbacio, srušio se na zemlju. Vidim na tvom umornom licu tragove pepela. Dokle ćeš sve trpeti?

A dlanovi su ti i dalje vreli. Reci mi zašto su onda moji postali ovako ledeni? I zašto su mi oči pune magle od kako su srele tvoje? Vidim tu istu maglu u tebi, ali prokletstvo! ja ne umem da prizovem sjaj čak ni kad ugledam čoveka koga volim.

Zašto me, anđele, nisi naučio da plačem, da volim druge kao tebe?

Ne obaraj pogled! Krivi smo podjednako. Gordost se najskuplje plaća.

Polako ti se gubi osmeh u dimu cigarete. Nestaješ.

A ja i dalje osećam kako ti srce divljački lupa dok ga prkosno lišavaš snage.

Zaljubljeno pričaš o  životu dok izazivaš smrt.

Licemeran si, anđele! Prljav, grub, mračan. Kako si se onda samo usudio da mi pokažeš nežnost?

Reci mi, zašto oboje mislimo na isto uvek kada padne noć? Ili kad osetimo hladnoću i bol? Zašto se setimo nas samo kad nam dušu obuzme tama?

E, moj anđele...Hiljadu pitanja, a gde su nam odgovori?

Neka...ipak mi znamo sve. Osećamo potpuno isto. Ti i ja. A gde smo mi?

Nema nas, znam. Jer to nam je jedino zabranjeno.

Sveto.

Plamen sveće u crkvi ugasio se istog časa kad sam pomislila na nas.

Ipak prokleto.

Zato nemoj nikad ljubav da mi spominješ. Nemoj, kad znaš da sam zbog tebe zabranila srcu da voli.

I pusti me bar da pamtim te tvoje tamne oči i Večitu noć koju nosiš u njima. Ah, kako su samo umele da zasijaju u tami kad bi mi dodirnuo ruku...

Nema te sile koja bi me naterala da zaboravim! Previše sam snage potrošila odlazeći, previše si ti izgubio pustivši me da odem. To se ne zaboravlja, anđele!

Naša obećanja su data da se ne bi ispunila. Mi to najbolje znamo. Ali budi siguran u jedno - ako se ikada u životu spotaknem i padnem, izgubim sve, nikad se neću kajati, ni žaliti, jer znam, ti ćeš me čekati na dnu.

Признајем


Знала сам ја од самог почетка све

Била наивна, заљубљена, глупа

као срце које осећа болове

а наставља због некога да лупа

 

То срце пати, не жели да памти,

а успомена је остало тако мало...

Крије се од тебе, не може да се врати,

јер му је, можда, превише стало.

               ***

Полако почињем да схватам даљине,

навикавам се лако на недостатак снова.

Кажу да после кише увек сунце сине

ал' знам да већ сутра креће и олуја нова...

 

Хтела сам много, тражила срећу,

можда је и нашла у понеком трену

и веровала да заслужујем неку љубав већу

вукући за собом уморну, тешку сену...

 

И покушала сам, заиста јесам,

да те удаљим од себе,

али напросто...некад је лакше волети бол

него мрзети ТЕБЕ.

 

Е, видите, некад се човек гадно превари. Ја овде стајем са једном причом која би можда могла да ме усрећи. Сад тек видим да ионако не би вредело. Једној особи је била посвећена свака реч, свако осећање, а сад...сад више нисам сигурна да ли умем да осећам.

 

My soul is in the sky

Da, videla sam Pariz.

Divan grad.

Treba ga doživeti, osetiti.

I u moru lepih mesta, umetnosti, kulture, istorije, mene je oduševilo jedno - nebo.

 

Крила и немири

Црне лептире

скривам у мраку

своје душе.

Они носе моје немире

осећају и када ми се

светови руше..


Чувају сваку бол моју

знају ме јаку,

знају ме слабу,

храбру, уплашену

и заувек твоју.

 

Сваком је лептиру

бол живот дала

на месту где је

суза због тебе пала.

Ал' им је ипак живот

краткога даха,

нестану брзо 

ти обриси страха.

 

Али зато у мени трају

лептири мали, весели, плави,

то су твоји осмеси залутали.

Они ми увек снагу дају

и зато чувам сваки од њих

јер то је све што имам сада.

 

Моја су вера, љубав и стих,

успомена нежна и вечита нада.


 Кад осећања нису узвраћена, а Његов осмех ипак усрећује - е, то је ЉУБАВ.

 Или сам можда ја скроз промашила поенту.