Gde ste, ljudi???
Kako objasniti nešto što ni sama ne razumem?
Nije to ona praznina, razočaranje, čak ni bol...sve je u redu, možda...ali ne štima.
Gde nestaju snovi kada se ispune? Gde idu ljudi kada dobiju sve što žele? U raj sigurno ne.
A šta je tek sa onima koji na pola puta shvate da su promašili ljude, gradove, možda i osećanja?
Porazi se ne broje. Pobeda nema. Šta dalje? Kuda?
I gde nestadoše ljudi? Oni pravi, kojima je važnije da budu pravedni, a ne da pred "prijateljima" glume finoću.
Ne mogu više. Ne mogu, a ipak...krećem. I borim se. Za šta? Za koga?
Zna se. Za Gospodina. A to što sve redom boli dupe za tudja osećanja...ma to je već druga, beskrajna priča koja je čak i meni dosadila.
Muka mi je. Hoću da pobegnem i ne trebaju mi odgovori na sva ova pitanja jer znam da mi ni malo neće pomoći.
Hoću samo da znam, gde sam ja to kog đavola zalutala???
'Ocu još samo jednom da prođem kroz zid, a posle šta bilo...Dajte mi bar priliku da pogrešim.
To bar umem.
A Mesec - gle čuda! - pojma nema...
