Признајем
Знала сам ја од самог почетка све
Била наивна, заљубљена, глупа
као срце које осећа болове
а наставља због некога да лупа
То срце пати, не жели да памти,
а успомена је остало тако мало...
Крије се од тебе, не може да се врати,
јер му је, можда, превише стало.
***
Полако почињем да схватам даљине,
навикавам се лако на недостатак снова.
Кажу да после кише увек сунце сине
ал' знам да већ сутра креће и олуја нова...
Хтела сам много, тражила срећу,
можда је и нашла у понеком трену
и веровала да заслужујем неку љубав већу
вукући за собом уморну, тешку сену...
И покушала сам, заиста јесам,
да те удаљим од себе,
али напросто...некад је лакше волети бол
него мрзети ТЕБЕ.
Е, видите, некад се човек гадно превари. Ја овде стајем са једном причом која би можда могла да ме усрећи. Сад тек видим да ионако не би вредело. Једној особи је била посвећена свака реч, свако осећање, а сад...сад више нисам сигурна да ли умем да осећам.
