Slobodno preskočite ovaj post jer je o MENI :)))
Hm, malo mi je čudno što ovo radim, ali jednostavno u'vatilo me je neko raspoloženje pa moram da blebećem o sebi. Zato vas sve upozoravam da odustanete od čitanja na vreme. Neću nikome da dosađujem nekim glupostima koje možda samo mene interesuju. Ovo je prvi (a nadam se i poslednji) post koji govori samo o MENI. O mojim manama, vrlinama, strahovima, snovima...Potrebno mi je da malo razmišljam i o tome, a najlakše je ovako - pred monitorom :)))
Ko sam ja? Obična devojka koja možda i nije imala baš najobičniji život. Mnogi bi rekli da sam čudna kad bi se zaista potrudili da me upoznaju. Često nemam pojma gde se nalazim, a ovde nije reč o nikakvom pesničkom izražavanju. Ja se stvarno gubim čak i u najmanjim gradićima, imam užasnu orijentaciju :)) Zato se ljudi često pitaju da li sam normalna. Možda nisam, ali to ne mogu da promenim. Volim da lutam, puštam osećanja da me vode, a mozak često o tome nema pojma...
Imam crne oči. Možda je glupo, ali mislim da se svi moji odgovori kriju u njima. Ponekad se zapitam odakle toliko tame, a onda umeju da zasijaju ludo, zaljubljeno.
E, takva sam ja. U mom svetu nema duginih boja, sunce mi samo krade snagu i volju. Ne, nisam vampir :)) Ali sam u mraku najjača. Volim da se borim. Najjača sam kad je najteže, a lome me one jednostavne sitnice. To me užasno nervira ponekad.
Stalno pokušavam da pomeram granice, "menjam svet", a ponekad i sebe...
Ne bojim se tuge i samoće. Mislim da čovek koji ne poznaje bol nikad neće moći da oseti pravu sreću.
Mlada sam za neke velike teorije, ali najviše verujem svojim instinktima, osećanjima. Teško me neko može ubediti u suprotno.
Tvrdoglava sam uvek. Ponekad naivna.
Znam da se u umerenosti krije tajna sreće, ali ja ne umem da budem umerena. Oblaci ili blato - za mene nema između.
Sve se u meni sudara. Vatra gori u ledu, senke su srebrne, a osmeh boli...
Ipak ćete me često videti nasmejanu :)
Nikad ne brišem suze, pustim ih da teku...I ne osvrćem se. Čemu to?
Volim Dunav, duge šetnje, nečiji osmeh, čokoladu, aprile, miris mora, oblake, letnje kiše...i led...Na Antartiku bih bila u svom elementu, definitivno :))
Cenim hrabrost više od svih osobina. Ovo više nisu vremena velikih borbi, umiranja zbog časti i ljubavi, ali...kakav je to čovek koji beži i odustaje posle najmanje prepreke? Kakav je to čovek koji nije spreman da život da za ono što voli?
Ne verujem u ljubav. Knjige, filmovi, pesme...šta ja imam od svega toga? A ipak znam da ljubav postoji...možda sam je negde i srela, ko zna...
Plačem kad čujem jednu pesmu. Neću reći koju.
Znam koliko vredim i ne očekujem ništa manje, ali ne prihvatam ni više od onoga što zaslužujem.
Vremenom sam naučila da gubim, porazi mi nisu strani.
A ponos mi ne dirajte!
Domovina? E, to je Srbija i ne mogu da razumem one kojima srce ne zakuca jače kad pomisle na svoj narod. Patriote danas nisu na ceni, al' baš me briga za to. Ja ostajem ono što jesam.
Svesna sam svojih mana i mrzim kad neko od mene traži da glumim lažnu dobrotu. Svi smo mi licemerni s vremena na vreme, ali ja bar to umem da priznam.
Ne zaboravljam i ne umem da se kajem.
Ne priznajem svoje strahove...a mislim da se najviše plašim baš toga - straha.
Pa...to bi bilo to. Volela bih da ljudi imaju priručnike u kojima da piše sve o njima. Glupa ideja, ali užasava me pomisao da će me neko voleti, a neće imati pojma ko sam u stvari JA.
