Boriš li se za svoje snove? -Ja se samo borim i ne sanjam.
Žalim se ja danas Behappy kako mi ponestaje inspiracije, kako ne znam o čemu da pišem...O ljubavi, je l', danas nema šanse. Nisam raspoložena za bajke.
Kaže ona meni: "Piši o snovima."
I tu ja onda krenem (gle čuda!) da razmišljam...
Ne volim snove. Znam, baš sam užasna. Sve me "lepe" stvari nerviraju. Možda i plaše.
Ali, ljudi moji, ne mogu više da živim u snovima, ni da sanjam neke lepše dane. Hvala lepo, više volim gadnu realnost.
Možda sam sanjala nemoguće stvari, htela previše. Možda sam i ja mislila da je dovoljno verovati i boriti se za svoj san. Ali eto, meni ništa od toga nije bilo dovoljno. Kad te jednom gadno razočaraju najbliži, kad moraš da zaboraviš najlepše snove, e, onda usput gubiš i želju i sposobnost da sanjaš onako iskreno, prostodušno, nevino.
Prošlo je detinjstvo, više mi nisu dovoljne lutke (a u mom slučaju je bilo i pištolja - zamislite kombinaciju :))) ).
Snovi ništa ne koštaju i možda nam pomažu da preguramo crne dane, ali...ja više ne mogu da verujem.
Prošla su vremena kada sam mislila da smo svi jednaki, da ljubav svako zaslužuje, da postoji pravda, da ljudima treba verovati...
Ne pobeđuju uvek najbolji, to je istina. Novcem se može kupiti sreća (dobro, ne baš sreća, ali priznaćete da je s novcem lepše biti nesrećan jer ni siromaštvo ne garantuje sreću). Živimo u takvom svetu, bezdušnom, i zato ne volim one priče da je ljubav najvažnija i da se isplati biti dobar. Od ljubavi se ne živi, ali ipak čovek koji nikad nije voleo nikad neće znati zbog čega je život uprkos svemu - LEP.
I šta sad? Ništa. Mnogi će reći da pričam gluposti, al' baš me briga.
Sa svojih 16 godina imam to pravo da budem u zabludi, grešim.
Razočarali su me mnogi, ali i dalje mislim da je život lep.
Volela sam, sanjala sam i bila sam srećna. Voleću ja opet, biću i u budućnosti srećna i nasmejana.
Eto, jedino su mi snove ukrali.
