'Оћу романсу и тачка.
Јесам ли вам некад рекла да не волим романтику? Можда нисам...Е, па не волим и ретко падам на глупости типа "твоје очи сијају као светиљка око које лете комарци". Ма кога ја то лажем???
Али...али...ево прогутаћу сва своја "уверења".
Хоћу да се заљубим. Не онако компликовано како само ја умем. Нећу ништа велико, само....
Некога да држим за руку...да се питам шта ли ради ОН кад нисмо заједно....
Да ми купује ужасно цвеће и зове ме у пола ноћи само да би ми чуо глас...
Да му пишем глупе песме и не скидам осмех са лица кад сам с њим.
Да поцрвеним кад приметим да ме нежно гледа.
Да ћутимо јер нам је чуло додира сасвим довољно..
Да се смејемо сатима кад заборавимо да сиђемо из аутобуса јер смо су нам се сасвим случајно усне среле...
Да не тражим превише? Заборавите све то.
Ја само хоћу да у нечијим очима видим обичну срећу, исту ону коју носим у себи. И да у нечијем загрљају препознам топлину. Да осетим откуцаје једног обичног срца, тамо негде, са леве стране...Да сасвим обично волим, за промену.
