Umesto ljubavi, poklanjam ti pesmu.
Na prvi pogled ničega nema
Ne nedostajemo jedno drugom
I ko zna šta nam sutra sprema...
Malo lepših snova odsanjanih s tugom,
Il' možda sreću nasmejanu,
Dole, pokraj reke.
U očima sunce, pahulje na dlanu
Nečije usne meke...
Tajno najveća, okreni se i idi!
Ne postoji reč ovo naše da opiše.
Moje srce dalje od tebe ne vidi,
ali razum mora sve lepo da briše.
Ponesi ipak nešto od uspomena...
Nevidljivih suza par, malenu trepavicu,
Osmeha mog deo za bolja vremena
Da zasija nekad i na tvom umornom licu.
Da te prati, da ti bude sena.
Kad jednom istekne mi vreme
Ugasi Mesec, zablistaću tada.
Na stazi bez ijedne sene
Bićemo blizu, kao nekada...
Uzmi me za ruku,
Priznaću svima da sam bila tvoja,
I shvatiću u tom zadnjem trenu
Ti si mene voleo, Nesrećo moja!
Moskva :)
Ova nedelja je bila baš posebna za mene. Neću da davim svim dešavanjima, ali moram jedno divno veče da izdvojim. Ne, nisam bila u glavnom gradu Rusije (iako mi je to velika želja), ali neću preterati kad kažem da je bilo čak i bolje od toga.
Prošlog četvrtka ja i Behappy smo upoznale dve divne osobe u beogradskom hotelu Moskva.
Priznaću vam da smo obe imale ogromnu tremu dok smo koračele prema dogovorenom mestu. Znale smo da nas tamo čeka jedna dama koja nas je na prvi pogled oduševila. Topla, vedra, prijatna, dočekala nas je širokim osmehom i zagrljajem i učinila da se osećamo ponosne što imamo takvu blog-mamu.
Mnogi će odmah shvatiti o kome je reč.
Kasnije nas je obradovao još jedan dragi bloger. Reč je o čoveku koji najlepše ume da niže reči i stvara predivne stihove, a sada smo otkrile da isto tako ume i osmeh svakome da nacrta.
Bilo je pravo zadovoljstvo prisustvovati prvom malom blog-sastanku i želela bih da pozdravim sve one koji nisu mogli da dođu i zahvalim Sanjarenja i Krila Anđela na lepo provedenoj večeri.
Nadam se da će biti još ovakvih prilika.
Pozdrav svima!
Trag.
Naravno da ne osećam ništa prema njemu. A i zašto bih?
Nisam preterano sentimentalna, a on nije bolji od ostalih. Nije....
Ne volim ga. Zaista ne. NE!
Nisam ja danas prebledela, oborila pogled, krišom gledala crte lica koje toliko malo poznajem, a ipak...I te ruke, iste kao njegove.
Ne, nisam plakala kad sam ostala sama.
Do đavola!
Odjednom sam shvatila da ne mogu da se kontrolišem. Prevarila sam se kad sam sebe ubedila da sam jaka.
Lako je da ignorišem sve, jednostavno da ga ne volim...ali...danas sam još jednom slomila sebi srce.
Što da ne?
Sutra će ionako sve opet biti jednostavno, lako...
A umreću za njim.
Nemoj da zaboraviš. Neću ni ja.
Tiho ćeš da odeš.
Slika urezana u srcu, tragovi dodira na koži i lepa, lagana pesma...koja podseća.
