Крила и немири
Црне лептире
скривам у мраку
своје душе.
Они носе моје немире
осећају и када ми се
светови руше..
Чувају сваку бол моју
знају ме јаку,
знају ме слабу,
храбру, уплашену
и заувек твоју.
Сваком је лептиру
бол живот дала
на месту где је
суза због тебе пала.
Ал' им је ипак живот
краткога даха,
нестану брзо
ти обриси страха.
Али зато у мени трају
лептири мали, весели, плави,
то су твоји осмеси залутали.
Они ми увек снагу дају
и зато чувам сваки од њих
јер то је све што имам сада.
Моја су вера, љубав и стих,
успомена нежна и вечита нада.
Кад осећања нису узвраћена, а Његов осмех ипак усрећује - е, то је ЉУБАВ.
Или сам можда ја скроз промашила поенту.Љуби вас ваша МЕСЕЧИНА :)
Да л' сам стара, или можда нека нова - немам појма. Само знам да поново желим да се дружим са вама :) Неки сте ме можда заборавили, неки променили мишљење...свеједно :) Стари блог остаје само успомена, мајушан траг на овом блог-сервису.
И тако...за неки нов почетак ово би било довољно. Понестаје ми инспирације...
Нећете разумети песму, а превод би можда покварио њену лепоту. Поента је да људи обично живе у неким својим заблудама и буде им лепо. А шта је са онима који на крају ипак схвате да су погрешили?
Каже песма на самом почетку " Нисам знао да све добре ствари буду такве само на почетку." Ни ја то нисам знала.
Ал' сада знам.
Честитамо!
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.
